IntervjuiNajnovije

Prof. Marijana Šećibović za WBB: Bosna i Hercegovina je inspirativna zemlja

WBB tim je razgovarao sa prof.dr Marijanom Šećibović, dekanesom i suosnivačicom Visoke škole za turizam i menadžment u Konjicu za užu naučnu oblast Komunikologija, koja je pored te uloge i popularna autorka bloga marijanass.com. Veći dio života provela je u Kraljevu, a onda je BiH postala njen dom. Iskustvo je sticala kroz više od 18 godina rada u obrazovanju i skoro deceniju rada u različitim organima vlasti na funkcijama koje su joj omogućile i mnogo prakse i mnogo iskustva.

Najbolje ćete je upoznati kroz njenu misao: “Čitav moj život je neka vrsta izbora, žudnje za slobodom i potreba za avanturom.”

  • Ko je Marijana Šećibović ? 

Rekla bih da je reč o  jednoj sasvim običnoj ženi iz kategorije 50+, buntovnoj, vrlo senzibilnoj,  koja sanja uređen svet u kome ne živimo danas, koji nema dodirnih tačaka sa ovim ovakvim uređenjem.

Odrasla sam u multikulturalnoj porodici koja je svoju multikulturalnost živela “tiho”, vreme i okruženje nisu ljubili različitost. Nisu ljubili različitost tada, baš kao što se i danas na one druge i drugačije gleda.

Volela bih da grešim, volela bih da mogu govoriti nakon 50 godina o evoluciji u našim glavama ali …ni četvrta industrijska revolucija koja je u toku nije uspela da promeni taj klik u našem mentalitetu, tu zatvorenost i samoljublje.

Za ovih pedeset godina rekla bih da smo postali retrogradni što zbog obrazovnog sistema koji nije spreman za prihvatanje inovacija, što zbog tradicije i patrijarhalo ukorenjenog vaspitanja, što zbog nezainteresovanosti i nespremnosti da učimo.

Umorni jesmo, istrošeni jesmo, ali nemamo pravo na smrt pre smrti.

  • Svestrana ste osoba, Vaš blog veoma je čitan, kada je nastao i šta Vam je inspiracija za pisanje? 

Buntovnost i želja za pravdom, dečiji san o pisanju su “krivci” za život bloga “Život je ringišpil” (www.marijanass.com). Naziv bloga je sadržan u mojoj životnoj priči. Ringišpil  simbolizuje izbor, slobodu, avanturizam koji traži adrenalin.

Čitav moj život je neka vrsta izbora, žudnje za slobodom i potreba za avanturom.

Kada pišem o slobodi, govorim o slobodi koju treba da osvojimo unutar sebe kako bi bili spremni da se izborimo za slobodu koju nam donosioci odluka na političkoj sceni ograničavaju.

Naša inertnost je za mene potpuno neprihvatljiva. Ne razumem rečenice “dobro je da ne puca” ili “a šta ja tu mogu promeniti”. Iza odraza slabosti se krije strah, neverovanje u sebe i one do nas i oko nas baš kao i korumpiranost. Položaj i uloga žene u društvu je moja stalna inspiracija.

Njena ambivalentnost i koketiranje demantuju narativ o borbi za ženska prava. Kada joj odgovara da bude mažena i pažena, kada treba ispuniti njene prizemne zahteve nije joj mrska priča o patrijarhatu. Sasvim je dovoljno da se osvrnemo na 8. mart.

Na ulici možemo videti samo ženske nevladine organizacije kao i nekolicinu aktivistkinja koje iskreno žive taj dan, za ostale, 8. mart je samo još jedno Valentinovo.

A onda… kakvu poruku šaljemo curama, one su mnogo pragmatičnije od nas starijih generacija i onda nema mesta da žalimo i kritikujemo. Živeći u istini koja ne poznaje jezik manipulacije, šaljemo poruke onima koji nastavljaju naš put.

Boli kada postanete svesni da mnogo vremena cure provode na Instagramu, Fb, društvenim mrežama koje se nadmeću u osvajanju pažnje za virtuelni svet. Zavist koja se stvara je vrlo opasna, gubi se sigurno tlo pod nogama.

Fotografije napućenih usana, ispeglanih kosa, veštačkih noktiju, botoksa na licima, u grudima, polunaga tela i ideja o sticanju velikog novca, san influenserica je rezultat prostakluka, višedecenijskog uništavanja kulture jer vladaju nekulturni.

Na drugoj strani je slika u kojoj nema mesta za mladu, učenu devojku koja želi uspeh u svojoj karijeri ako se ne prikloni nekoj od političkih partija. Sve u svemu, curama ne ostaje mnogo izbora. Ovakve slike povlače mnoga pitanja kao što su samopoštovanje, zdravlje, sreća, ljubav, ego, čežnja…mnogo, mnogo je toga.

Želim da osvestim cure i njihove mame koliko je važna komunikacija među njima i svest o nečemu što se zove “ženski rodoslov”. Svaka od nas živi život svoje prebake, bake, mame… mi smo one samo neki vek posle, mi smo one koje se trebamo izboriti sa demonima prošlosti.

Odnos prema svom zdravlju, telu, takođe je jedna od mojih provokacija. Zašto se okrećemo sebi tek nakon traumatičnog iskustva i velike boli? Nažalost, ni tada se ne osvestimo u potpunosti iz razloga  nespremnosti da učimo i da izađemo iz svoje zone komfora.

Potreba za udobnošću i sigurnošu je privid koga nismo svesni, život je tako kratak. Ova pošast koju živimo poslednjih godinu dana je trebalo da nas osvesti, probudi. Nažalost, mi smo se samo kao društvo podelili.

Nemušti političari su uspeli da nas uvuku u svoje ratove, a mediji im u tome svesrdno pomažu. Pitanje vakcina je otvorilo pitanje uloge verskih zajednica u društvu, čemu i kome one služe ako nisu tu da pomognu svom narodu.

Mnogo je pitanja koja stanuju  meni. Dolazak u Bosnu i Hercegovinu ih je samo isprovocirao, ovo je zaista vrlo inspirativna zemlja. I Andrić i Selimović i Šantić i Zuko Džunhur i Hajrudin Šiba Krvavac i Mirza Idrizović, Mustafa Nadarević  i Jadranka Stojaković i Kemal Monteno i moj dragi prijatelj Marijo Pejić koji nas je napustio ovih dana, Kemal Mujezinović, Mileva Mica Todorović, Mersad Berber  i mnogi, mnogi umetnici… svi oni su pisali, pevali, slikali, filmove pravili i bili najbolji ambasadori ove divne zemlje u svetu. Zaostavština obavezuje na čuvanje  i građenje društva znanja.

Blog aktivno živi poslednjih 10 meseci i mogu reći da sam vrlo zadovoljna komentarima koje svakodnevno primam.  Čitanost je u čitavom region što me raduje, uliva nadu da postoji kritična masa koja može uticati na promene.

Volim kritiku, tera me da budem što bolja, da radim još više na sebi, svom usavršavanju.  A tekstovi, oni su samo ono što osećam, što vidim, što želim da promenim. 

  • Vodite školu komunikacionih veština, da li  i koliko dobro komuniciramo u ovim kriznim vremenima? 

Sa komunikacijom smo na dubokom VI. Nažalost, živimo predrasudu koja smatra da se komunikacija ne uči, da je dovoljno što govorimo i da se samim tim podrazumeva da nemamo problem sa komunikacijom.

Samo još jedna u nizu naših zabluda. “Sarajevska škola poslovnih veština Marijana Šećibović” (www.sspv.edu.ba)  je još jedan od projekata koji sam pokrenula u Bosni i Hercegovini opet isprovocirana spoznajem da ne umemo da komuniciramo, da se ne slušamo i  da imamo ozbiljan problem sa oblikovanjem, sastavljanjem  i odašiljanjem poruke.

Nismo svesni da komunikacijom ostavljamo utisak o sebi. Mnogo toga mi ne znamo. Pitanje krizne komunikacije je posebno pitanje o kome malo ko zna, kao i čemu krizno komuniciranje  služi. Dovoljno je da se osvrnemo na krizne štabove u vreme ove pandemije, ni jedan krizni štab u region u svojim redovima nema komunikologa, psihologa ni sociologa. Toliko o tome. 

  • Pored toga što ste dekanesa Visoke škole za turizam i menadžment Konjic, Vi ste i njena suosnivačica, suvlasnica i aktivistkinja. Postoji li aktivizam u BiH ? Kako ocenjujete političku situaciju ? 

Postoji aktivizam, u Bosni i Hercegovini živi dobar narod koji želi da pomogne drugome, ali to je onaj običan svet koji se i sam bori sa egzistencijom.

Ovde “sirotinja” pomaže “sirotinju”, oni koji imaju, koji se bahate u svojoj materiji, ti se za džep ne hvataju. Ovde kao i u celom region, deca i odrasli leče sms porukama.

  • Gde prestaje logika tu počinje Bosna , tako se kaže, gde vidite BiH za deset godina? Šta su prednosti, a šta nedostaci?

Za deset godina, nisam sigurna gde će Bosna i Hercegovina biti. Da li je spremna da se odrekne narativa o etnocentrizmu je suštinsko pitanje? Sa ovakvim stavovima neće daleko stići, zapravo mislim da će polako nestajati. Životarenje na sadaki je zasigurno nešto što nema budućnost.

Ne znam da li je dobro ili ne ali opredeljenje za evropski put garantuje da ne zavisi sve od Bosne i Hercegovine, pitanje apetita velikih ka ovim prostorima je ključno pitanje.

Često prizivam Boga u pomoć, u narod se ne mogu više uzdati. Samo nešto  iracionalno može da donese neku promenu. Svaka promena je dobra, ovakvo stanje, ovo što danas živimo je najgore.

  • Kakvi su Vaši planovi u narednom periodu, na koje projekte ste skoncentrisani?

Skoncentrisana sam na projekat svoje nove knjige, a onda i rad na monodrami o ženi, mojoj neiscrpnoj temi i inspiraciji. Verujem u ženu, njenu snagu i moć da može menjati svet.

  • Gde pronalazite motivaciju da živite svoje snove? 

Motivaciju nalazim u sebi, mnogo volim život. Ulogu roditelja sam ispunila, izvela sam svoju decu na put, sada je vreme da ispunim svoje snove. Probudila sam dete u sebi. Znatiželja, otkrivanje neotkrivenih mesta, gradova, kultura, ljudi…to je sada moj put kome se neizmerno radujem. Živa sam.

  • Šta poručujute našim čitaocima za kraj u ovim teškim vremenima?

Da se okrenu sebi i svojim porodicama, da cene ono što imaju i ne sanjaju bolji svet daleko od svoje kuće. Biti stranac je izuzetno teško, ma koliko Vi bili sjajni, Vi ste uvek stranac. Nikada nećete do karaja biti prihvaćeni tamo daleko i druženje sa “svojima” nije rešenje za život u tuđini.

“Svoje” ste već ostavili. Ostati i boriti se za svoje mesto pod suncem u Bosni i Hercegovini ima smisla. U Šantićevim stihovima sva istina stanuje :

“Ovdje vas svako poznaje i voli,

A tamo niko poznati vas neće;

Bolji su svoji i krševi goli

No cvijetna polja kud se tuđin kreće.”

Razgovarala: Anđelka Matijević

Prikaži više

Slični članci

Back to top button
Translate »